Завод за заштиту
природе Србије

MИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ И ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Министарство заштите животне средине

In memoriam - Радоје Степановић, дипл. економиста - 1954-2014

Међу заштићеним природним добрима гео(морфо)лошког карактера издваја се надалеко знана Ђавоља варош, чији нас је дугогодишњи директор Радоје Степановић изненада напустио.

Када је 2004. године Раде постављен за управника РЈ „Ђавоља варош“ у оквиру АД „Планинка“ из Куршумлије, нисмо ни слутили да ће својом непосредношћу и присношћу у опхођењу, коју је гајио као део народне традиције и преносио не само на пријатеље и колеге, већ и сваког посетиоца Ђавоље вароши, достићи место најбољих управљача у Србији.

Раде је био оличење доброте, срдачности и људске топлине и са лакоћом се прихватао сваког задатка. Руководио је првим уређењем Споменика природе које је омогућило лакшу приступачност и прихват посетилаца. Иако звучи мало вероватно, од 1959. године када је први пут заштићена Ђавоља варош, све до 2004. године нису били урађени: приступни пут, улазна капија, билетарница, степениште и платформе за разгледање, надстрешнице са столовима и клупама за посетиоце, али и успостављена чуварска служба као заштита самог феномена. Након тога, реконструисана је и стара богомоља, организована ноћна расвета са посебним ефектима и покренута пропаганда Ђавоље вароши на међународним сајмовима туризма, телевизијским студијима и другим медијима.

На основу тога, за кратко време повећао се број посетилаца, стручних екскурзија, али и иностраних гостију. Сви ми који се бавимо заштитом природе истицали смо Ђавољу варош као пример одрживог развоја природног добра коме се тежи. Иако мале површине, Ђавоља варош је због своје изузетне природне лепоте и естетике 2009. године номинована за Светску баштину UNESCO. Током припрема за номинацију, Раде је увек био подршка са терена и поуздани познавалац података и информација.

При нашем последњем сусрету, око 1. маја, бринуо је о санацији пустоши коју је оставила бујица Жутог потока, сневао о обнови номинације Ђавоље вароши за UNESCO, уређењу амфитеатра за прихват све више посетилаца и ширењу доброг гласа о Ђавољој вароши, Радану и Топличком крају уопште.

И тако, од три заштићена хектара 1959. године до номинације за Светску баштину, ако се чуда и догађају, онда их поред природе ствара и људска машта, а Радоје Степановић је био управо најбољи пример.

Др Душан Мијовић

Начелник Одељења за геодиверзитет

© Завод за заштиту природе Србије - Сва права задржана. Израда сајта: Кио д.о.о.